Матија Беќковиќ: За триумфот на најлошите ученици

(текстот е преземен од Леутар.нет, објавен на 7 март 2017, актуелен во најмалку во последните 20 години, го пренесуваме во оригинална форма на српски јазик)

Nedavno smo bili na proslavi stogodišnjice naše škole. Pored profesora, na svečanosti su se okupili i najgori đaci iz svih generacija! A koga drugog da zovu: najgori đaci su jedino i uspeli u životu. Možete zamisliti kakav je to bio trijumf: najgori učenici u frakovima, a najgore učenice u svečanim toaletama pod najskupocenijim nakitom – plešu sa svojim profesorima koji su, siroti, još uvek u onim istim pohabanim i još u ono doba kad su sašivena, demodiranim odelima.

Najboljih učenika nigde nema. Ko zna gde su zaglavili, ili su u Nemačkoj, ili ovde, ali bez posla, ili još uče, ili su na nervnim klinikama, ili su se nesrećno oženili nekom najboljom učenicom, ili su se razočarali u život – a ko takve uopšte tretira u životu! Njih se više niko ne seća. Pretrpeli su potpuni fijasko. Zaboravili su ih čak i njihovi profesori! Zaboravili su ih jer su morali. Dovedeni pred svršen čin, da ceo njihov život i rad ne bi bio promašen, a sve čemu uče decu pogrešno, profesori su počeli da se ponose svojim najgorim đacima, da ih naknadno proglašavaju najboljima, evocirajući uspomene na njihove čuvene odgovore i briljantne zadatke. Najgorim đacima sve je normalno, pa im od toga i nema ništa prirodnije!

Zamislite profesore koji su svoj poziv ozbiljno shvatili, koji uče decu kako da uspeju u životu, a u životu uspevaju jedino oni koji ih nisu slušali!

Kako se oseća stari strogi profesor koji veruje u svoju misiju i svoje kriterijume, a čim uključi televizor:

Ugleda nekog od svojih najgorih đaka kako vodi glavnu reč,

Ili ode u bioskop, a u filmu glavnu ulogu tumači njegova najgora učenica,

Kad sa prijateljima jedino razgovara o mudrosti, genijalnosti i velikim delima bivših najgorih učenika,

Kad mu se bivši najgori učenici, problemi svojih škola i zastiđa svojih roditelja, smeju s naslovnih strana ilustrovanih časopisa,

Kad vidi da su po njegovom mišljenju najgori postali asovi, bardovi, starovi, prvaci, veterani, krem,

Kad najgore učenike sahranjuju u aleji velikana, dodeljuju im nagrade za životno delo,

Kad škole nose imena najgorih učenika,

Kad… Ali ko bi nabrojao sve uspehe najgorih đaka? To bi bilo dostojno najjačih pera, kičica i kamera!

I šta drugo preostaje profesoru, starom iskusnom pedagogu, nego da u takvoj situaciji najgore proglasi najboljima, i da na njihovim primerima vaspitava nove generacije.

(академик Матија Бечковиќ е член на САНУ од 1991 година)